Službeni glasnik BiH, broj 84/23

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u predmetu broj AP-3852/21, rješavajući apelaciju koju je podnio "Raiffeisen Bank" d.d. BiH Sarajevo, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 94/14 i 47/23), u sastavu: Valerija Galić, predsjednica Mirsad Ćeman, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Helen Keller, potpredsjednica Seada Palavrić, sutkinja Angelika Nußberger, sutkinja Ledi Bianku, sudija na sjednici održanoj 30. novembra 2023. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU

Odbija se kao neosnovana apelacija koju je podnio "Raiffeisen Bank" d.d. BiH Sarajevo protiv Presude Apelacionog suda Brčko distrikta BiH broj 96 0 P 120629 21 Gž od 15. septembra 2021. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE

I. Uvod

1. "Raiffeisen Bank" d.d. BiH (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva podnio je 8. novembra 2021. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Apelacionog suda Brčko distrikta BiH (u daljnjem tekstu: Apelacioni sud) broj 96 0 P 120629 21 Gž od 15. septembra 2021. godine. Apelant osporava i Presudu Osnovnog suda Brčko distrikta BiH (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 96 0 P 120629 19 P od 15. aprila 2021. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Osnovnog suda, Apelacionog suda i Sulejmana Jazvina (u daljnjem tekstu: tužilac) zatraženo je 16. novembra 2022. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Nakon što su Ustavnom sudu dostavljeni odgovori, Ustavni sud ih je 15. juna 2023. godine dostavio apelantu na eventualno izjašnjenje.

4. Apelant nije dostavio izjašnjenje na odgovore.

III. Činjenično stanje

5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

6. Apelant je kao davalac kredita s tužiocem zaključio ugovor o dugoročnom kreditu. Ugovorom je, između ostalog, predviđeno da tužilac mora platiti naknadu za obradu kredita u iznosu od 537,00 KM. Tužilac je platio naknadu prije isplate kredita. Nakon toga, tužilac je podnio tužbu kojom je tražio da sud utvrdi da je ništava odredba člana 4. stav 1. navedenog ugovora o kreditu. Tužilac je tražio da sud obaveže apelanta da mu na ime stjecanja bez osnova, uslijed neosnovane naplate naknade za obradu kreditnog zahtjeva, vrati iznos od 537,00 KM sa zakonskom zateznom kamatom.

7. Osnovni sud je Presudom broj 96 0 P 120629 19 P od 15. aprila 2021. godine, koja je potvrđena Presudom Apelacionog suda broj 96 0 P 120629 21 Gž od 15. septembra 2021. godine, usvojio tužiočev tužbeni zahtjev i obavezao apelanta da tužiocu vrati potraživani novčani iznos. Osnovni sud je istakao da je vještak ekonomske struke u nalazu naveo da nije moguće utvrditi iz čega se sastoji trošak obrade kredita s obzirom na to da ga apelant ne predstavlja kao stvarni trošak koji je nastao u određenom trenutku i za određenu radnju. Utvrđeno je da naplata naknade za obradu kredita nije opravdana jer su operativni troškovi banke uračunati u nominalnu kamatnu stopu i niti jedna radnja apelantovih radnika nije urađena dodatno mimo radnog vremena. Također je utvrđeno da je visina naknade direktno povezana s procentom od visine odobrenog kredita, a ne sa stvarno obavljenim poslovima. Osnovni sud je istakao da apelant tokom postupka nije pružio niti jedan dokaz o tome šta čini troškove obrade kredita i na osnovu čega se ta naknada naplaćuje. Navedeno je da niti u jednom dokumentu koji je apelant prezentirao nema obrazloženja koje se to stvarne usluge naplaćuju po osnovu naknade za obradu kredita. Sud je istakao da apelant nije doveo u pitanje ni zaključak vještaka da iz svega utvrđenog jasno proizlazi da on spornu naknadu naplaćuje dvostruko, i to unutar nominalne kamatne stope i posebno, u procentu iz odobrenog iznosa kredita. Na osnovu navedenog, Osnovni sud je zaključio da je takvim postupanjem apelant stavio tužioca u neravnopravan položaj u odnosu na njega i da je apelant, naplatom te naknade na način kako je utvrđeno, postupio suprotno odredbama čl. 12, 15, 25. stav 1, 46, 103, 105, 210. stav 2. i 214. u vezi sa članom 1065. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). Naime, kako je obrazloženo, tim odredbama je propisana obavezna primjena načela savjesnosti, poštenja i jednakih davanja prilikom zaključena obligacionopravnih odnosa.

8. Apelacioni sud je u svojoj presudi broj 96 0 P 120629 21 Gž od 15. septembra 2021. godine potvrdio pravni stav Osnovnog suda. Naročito je istakao da je apelant, umanjujući iznos kredita za troškove naknade za obradu kredita, prouzrokovao neravnotežu u pravima i obavezama ugovornih strana na tužiočevu štetu. Istaknuto je i da apelant, iako je od tužioca naplatio tu naknadu, tokom postupka nije dokazao na šta se troškovi obrade kreditnog zahtjeva odnose. Apelacioni sud je istakao da je apelant morao tužiocu na jasan i transparentan način objasniti razloge, način i strukturu obračuna naknade za obradu kredita, što nije učinio.

IV. Apelacija

a) Navodi iz apelacije

9. Apelant se pozvao na kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Navodi da su redovni sudovi pri donošenju osporenih odluka proizvoljno primijenili relevantne propise, i to Zakon o bankama, Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga i Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i iskazivanja EKS na kredite i depozite. Apelant ističe da tim propisima nije zabranjena naplata naknade za obradu kredita. Navodi da redovni sudovi pogrešno tumače pojmove kamatnih stopa i naknade za obradu kredita jer to nije isto. Apelant ističe da su redovni sudovi iz Brčko distrikta na takav način postupili u potpunosti suprotno praksi koja je zauzeta u predmetima Vrhovnog suda RS i Vrhovnog suda FBiH. Apelant se, između ostalih, poziva na Presudu Vrhovnog suda FBiH broj 58 0 P 101911 18 Rev od 17. septembra 2019. godine i Presudu Vrhovnog suda RS broj 80 0 Mal 111035 20 Spp od 1. juna 2020. godine. Naime, apelant navodi da je u tim presudama jasno afirmiran stav da ugovaranje i plaćanje naknade za obradu kredita nije zabranjeno niti jednim propisom, te da okolnost da u samom ugovoru nije navedeno na šta se ta naknada odnosi ne može biti dovoljna za utvrđenje da je takva odredba ugovora ništava.

b) Odgovor na apelaciju

10. Apelacioni sud je naveo da je u svojoj presudi dao jasne razloge za zauzeti pravni stav i da nema potrebe da ih ponavlja.

11. Osnovni sud je naveo da nije bilo kršenja prava na koja se apelant poziva jer je utvrđeno da sporne odredbe ugovora ne sadrže jasno određene i pobrojane troškove obrade kredita za koje je naknada naplaćena. Taj sud je naveo da je takva praksa u potpunosti usaglašena na području Brčko distrikta i da odluka u konkretnom predmetu ne odstupa od te prakse.

12. Tužilac je naveo da nije bilo kršenja apelantovog prava jer je takav pravni stav dio prakse sudova u Brčko distriktu i istaknut je i u Presudi Suda Evropske unije broj C-224/19 od 16. jula 2020. godine.

V. Relevantni propisi

13. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89)

Za potrebe ove odluke koristi se tekst propisa kako je objavljen u službenim glasilima jer nije objavljen na svim službenim jezicima i pismima, a koji u relevantnom dijelu glasi:

UGOVOR O KREDITU

Pojam

Član 1065.

Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.

14. U Zakonu o zaštiti potrošača u BiH ("Službeni glasnik BiH" br. 25/06 i 88/15) relevantne odredbe glase:

Član 54. stav (1) i stav (2) tačka 2)

(1) Potrošač mora prije zaključenja ugovora o kreditu biti upoznat u pisanoj formi sa svim ugovornim odredbama.

(2) Informacija iz stava (1) ovog člana treba sadržavati:

2) ukupne troškove kredita;

Član 55.

(1) Ukupni troškovi kredita su svi troškovi, uključujući kamate i sva druga davanja koja je potrošač dužan platiti za odobreni kredit.

(2) Ukupni troškovi kredita koje snosi potrošač ne uključuju:

a) troškove koje potrošač plaća ako ne ispunjava uredno obaveze iz ugovora o kreditu;

b) troškove doznaka i troškove za vođenje računa za plaćanje otplate, kamate i ostale izdatke u vezi s ugovorenim kreditom;

c) troškove osiguranja otplate kredita čiji iznos može biti najviše ukupan iznos kredita, uključujući kamate i ostale troškove;

d) troškove članarina u određenim udruženjima ili grupama koji proizilaze iz posebnih ugovora, a utiču na uvjete potrošačkog kredita;

e) druge troškove, kao što su troškovi koje treba platiti potrošač pri kupovini određenog proizvoda, a ne smatraju se prodajnom cijenom proizvoda.

VI. Dopustivost i meritum

15. Ustavni sud utvrđuje da apelacija ispunjava uvjete propisane članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, kao i da je podnesena u roku, da ispunjava i ostale uvjete dopustivosti iz člana 18. stav (3) Pravila Ustavnog suda, te da nije očigledno (prima facie) neosnovana u smislu odredbe člana 18. stav (4) Pravila Ustavnog suda.

16. Apelant pobija navedene odluke tvrdeći da su mu tim odlukama prekršena prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje

17. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

18. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

19. U odnosu na navode o proizvoljnoj primjeni prava, Ustavni sud podsjeća da je, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), prvenstveno na domaćim organima, naročito sudovima, da rješavaju probleme tumačenja domaćih zakona. Evropski sud ističe da ne treba postupati kao sud "četvrte instance" te da stoga neće, prema članu 6. stav 1. Evropske konvencije (kojem korespondira član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine), dovoditi u pitanje ocjenu domaćih sudova, osim ako se njihova utvrđenja mogu smatrati proizvoljnim ili "očigledno nerazumnim" (vidi Evropski sud, Ašćerić protiv Bosne i Hercegovine, odluka od 17. decembra 2019. godine, predstavka broj 52871/13, tačka 23. s daljnjim referencama). Takvu praksu dosljedno slijedi i Ustavni sud u odnosu na odluke redovnih sudova (vidi, između ostalih, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP-4033/20 od 22. juna 2022. godine, tač. 42–45. s daljnjim referencama, objavljena na www.ustavnisud.ba).

20. U vezi s navodima da su redovni sudovi proizvoljno primijenili pravo, Ustavni sud ukazuje da su ti sudovi u obrazloženjima osporenih odluka dali detaljne, jasne i relevantne razloge kako o činjeničnim tako i o pravnim utvrđenjima, zbog čega se ne može zaključiti da su takva utvrđenja proizvoljna ili "očigledno nerazumna". Naročito, Ustavni sud ukazuje da su redovni sudovi zaključili da je apelant odredio naknadu za obradu kredita u iznosu od 537,00 KM, koliko iznosi određeni procent od ukupnog iznosa kredita. Međutim, redovni sudovi su utvrdili da apelant nije na transparentan način obrazložio šta sve spada u te troškove, niti je bilo čime doveo u pitanje zaključak vještaka finansijske struke da te troškove naplaćuje dvostruko, i to unutar nominalne kamatne stope i posebno kao naknadu (vidi tač. 7. i 8. ove odluke), čime je, suprotno odredbama ZOO-a, doveo tužioca u neravnopravan položaj. Ustavni sud smatra da, shodno zakonskim odredbama na koje su se redovni sudovi pozvali, ne proizlazi da su ti sudovi proizvoljno primijenili pravo kada su usvojili tužiočev tužbeni zahtjev i obavezali apelanta da mu vrati naplaćenu naknadu.

21. Dalje, apelant navodi da mu je pravo na pravično suđenje prekršeno i zbog toga što u vezi s naplatom ove naknade praksa sudova u Brčko distriktu nije usklađena s praksom sudova u Federaciji BiH i RS, dakle praksa je suprotna. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj praksi u više predmeta već rješavao činjenično i pravno pitanje naplate troškova obrade kredita. Tako je npr. u predmetu broj AP-1338/20 (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP-1338/20 od 20. oktobra 2021. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba), u kojem je bila osporena presuda Vrhovnog suda Federacije BiH, Ustavni sud odbacio kao očigledno (prima facie) neosnovanu apelaciju u dijelu koji se odnosi na naplatu naknade troškova kredita. Međutim, u tom predmetu redovni sudovi su utvrdili da su takvi troškovi u ugovoru pismeno precizirani, pa se apelant (tužilac u tom predmetu) ne može naknadno pozivati na eventualni nesrazmjer troškova i zaista obavljenih radnji. Tačnije, u tom predmetu, za razliku od konkretnog, vještak finansijske struke je utvrdio da banka nije apelantu ispostavila račun za naplatu naknade za obradu kredita, ali da je iz kreditne dokumentacije vidljivo na koje se radnje ta naknada odnosila (angažiranje resursa banke za kompletiranje dokumentacije, procjena rizika i ulaganja, sačinjavanje ugovora). Kako u konkretnom slučaju vještak nije mogao utvrditi na šta su se odnosili troškovi obrade kredita, to se stav Ustavnog suda iz Odluke broj AP-1338/20 u vezi s tim pitanjem ne može primijeniti na konkretan slučaj.

22. Također, apelant se poziva i na Presudu Vrhovnog suda broj 58 0 P 101911 18 Rev od 17. septembra 2019. godine. Ta presuda je bila osporena apelacijom broj AP-4232/19 koju je Ustavni sud odbacio kao nedopuštenu jer ju je podnijelo neovlašteno lice (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP-4232/19 od 26. marta 2020. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba). Iako nije ispitivao meritum tog predmeta, Ustavni sud zapaža da je u toj presudi Vrhovni sud zaista istakao da činjenica da nisu taksativno navedeni troškovi za koje se plaća naknada obrade kredita ne znači da je njegova naplata nezakonita. Međutim, u tom predmetu je, za razliku od konkretnog predmeta, utvrđeno da su troškovi u potpunosti odredivi te da tužilac nije tražio utvrđivanje ništavosti odredbe ugovora kao što je to tražio u konkretnom predmetu. Zbog toga se u ova dva predmeta ne radi o istovjetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji te je pozivanje na tu presudu u smislu različitosti prakse neosnovano.

23. Ustavni sud, također, ukazuje na Presudu Suda Evropske unije (Evropskog suda pravde) br. C-259/19 i C-224/19 od 16. jula 2020. godine, paragraf 79. i tačka 4. zaključka (spojeni predmeti, dostupna na https://curia.europa.eu). Iz navedene presude jasno proizlazi da je taj sud zauzeo stav da se troškovi obrade kredita smatraju zakonito naplaćenim samo ukoliko finansijska institucija dokaže da naknada odgovara stvarno pruženim uslugama i troškovima koji su kod odobravanja kredita nastali "a u suprotnom se može stvoriti znatna neravnoteža u pravima između ugovorenih strana što je u suprotnosti sa zahtjevom dobre vjere". U konkretnom slučaju, međutim, osporenim odlukama je utvrđeno da apelant nije dokazao da naplaćeni troškovi obrade kredita odgovaraju stvarno pruženim uslugama i troškovima koji su nastali, o čemu su sudovi dali jasna i relevantna obrazloženja (vidi tačku 20. ove odluke).

24. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema kršenja apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Pravo na imovinu

25. U odnosu na pravo na imovinu, Ustavni sud zapaža da apelant tvrdnje o kršenju tog prava, u suštini, zasniva na istim navodima koje je istakao u vezi s pravom na pravično suđenje, koje je Ustavni elaborirao u prethodnim tačkama ove odluke i zaključio da su neosnovani. Osim toga, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema ništa iz čega bi se moglo zaključiti da je apelantovo pravo na imovinu došlo u pitanje na način koji bi vodio potrebi da Ustavni sud to pravo posebno ispita prema standardima iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, niti su u apelaciji pruženi dokazi iz kojih bi se moglo zaključiti suprotno. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su navodi o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, također, neosnovani.

VII. Zaključak

26. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada nema ništa što bi ukazivalo da su redovni sudovi proizvoljno primijenili pravo kada su utvrdili da tužiocu pripada pravo na povrat novčanog iznosa naplaćenog na ime obrade kredita te kada apelant nije tužiocu jasno prezentirao na šta se ti troškovi odnose.

27. Nema kršenja prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada nije očigledno da je to apelantovo pravo došlo u pitanje na način koji bi vodio potrebi da Ustavni sud to pravo posebno ispita prema standardima iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, niti su u apelaciji pruženi dokazi iz kojih bi se moglo zaključiti suprotno.

28. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

29. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednica
Ustavnog suda Bosne i Hercegovine
Valerija Galić, s. r.